ИРИНЕЈ НИШКИ НОВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ

Новоизабрани патријарх Српске православне цркве

 Иринеј Нишки  његов избор је била воља Божја

и воља Светог архијерејског сабора.

+   БАДЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЂ +

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ

Нек' вам Божић мир донесе
и весеље вас понесе,
Нек' вам лице срећом блиста
и душа вам буде чиста.
с свака срећа прати,
што је драго нек се врати,
Сретна звезда нек вас води,
Мир Божји, Христос се роди!
06. јануар 2010.
архија рашко-призренска и косовско-метохијска

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА
штенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије упутио је божићну посланицу свему свештенству, монаштву и свим верним синовима и кћерима духовним коју овим путем доносимо у целости.
Е М И Ј Е  Православни Епископ
шко-призренске
ко-метохијске енству, монаштву 
има и кћерима духовним
ожићни поздрав
РИСТОС СЕ РОДИ!

„Велико и преславно чудо, изврши се данас!
е повређује; Логос

постаје тело, и од Оца се не одваја. Анђели

са пастирима славослове, и ми са њима кли-

чемо: Слава на висини Богу, а на земљи мир“.



Премила и слатка тајна Богооваплоћења Сина Божијега испуњава данас радошћу небо и земљу. Анђели певају, пастири се радују, мудраци хитају а Пресвета Дјева бди над својим чедом. Јосиф се смућује, а Ирод бесни од јарости. Чуо је о необичној звезди која најављује рођење новога Цара. Смишља освету, пролива крв недужних младенаца, али се Божји промисао остварује. Тајна до тајне, чудо до чуда, једно веће од другога, испуњују данашњи празник. Наша се срца радују а грла певају јер знају и осећају да нам се данас родио Спас у пећини Витлејемској у граду Давидову. И тако из године у годину, из века у век, из миленијума у миленијум, из нараштаја у нараштај. Та радост ничим и никим не може бити спречена ни помућена. Њено исходиште није у спољашњим условима, већ у недрима Оца Небескога и у унутрашњем устројству наше душе. И ми на Косову и Метохији већ једанаести пут дочекујемо Божић на архипелагу, у гетоима, међу бодљикавим жицама. Па ипак, ево, радост зрачи са лица ваших. То је одраз мира и спокоја у душама нашим. Ако наш спољашњи човек и страда, унутрашњи се обнавља и душа остаје умирена под Божијим скутом. Он нам је уточиште и сила; Он утеха и нада. Зато, нека се ори из наших грла и наших срца анђелска песма: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља“.



Божић – темељ свих хришћанских празника; Божић почетак нашег спасења. Боговаплоћење је највећи догађај после стварања света и човека. Циљ оваплоћења Бога Логоса јесте спасење рода људског. Бог Логос дође на свет: „да нађе и спасе изгубљено“(Мт. 18, 11; Лк. 19, 10). Својим оваплоћењем Господ Исус Христос је подигао људску природу из чулног у надчулно, из земаљског у небеско, из човечанског у божанско. Бог се јавио као човек међу људима из неизмерног човекољубља свог. Оболелој природи нашој потребан је био лекар; палом човеку потребан је био онај који би га подигао; одлуталоме од живота потребан је био оживотворитељ; отпаломе од добра потребан је био онај који би га вратио добру; закључаноме у тами потребан је био долазак светлости; заробљенику је био потребан откупитељ; затворенику – заштитник; држаноме под игом ропства – ослободилац. Све је то човек добио у Богомладенцу Христу. Ово је било довољно да побуди Бога да сиђе и посети људску природу, која је била у тако жалосном и тешком положају.



Кад се то десило? Кад се навршило време, Бог је послао Сина свог који је рођен од жене (Гал, 4, 4). По неисказаном милосрђу свом Господ се оваплоћује да испунивши човека божанским добром и истином и животом, врати га у првобитно блаженство безгрешности. Рађајући се од Дјеве, Господ Христос доноси благослов свеукупној природи људској, јер Господ се рађа да би, као једини моћни, вратио човека у првобитно достојанство.



Божић је ваистину Божји дан, у који је Господ учинио велико божанско дело за род људски. То је дан којим време постаје – време спасења нашег. Рађајући Господа Исуса Пресвета Богородица рађа избављење и просвећење, и живот, и спасење. Постајући човек, милосрдни Господ раскида окове греха са људске природе, чиме нас враћа у првобитно рајско стање. Рођењем Спаситељевим у пећини свим народима су отворена рајска врата. Витлејемска пећина постаје Царска палата.



Падом у грех првоздани Адам је сву твар повукао у смрт и трулеж, а Нови Адам – Богомладенац Христос својим рођењем обнавља сву твар која је била иструлела у злим преступима. Зато се рођењу Спаситељевом радују и горе и хумови и долине, као што се пева у црквеним песмама.



Кроз све што се збива са Богомладенцем Христом излива се на род људски животворна и спасоносна сила. Својим рођењем Христос као Бог дарује необичан препород потомцима Адамовим. На Божић се одиграла најдирљивија драма у овом свету: Рођењем Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа дарује се спасење роду људском, уништава се непријатељство између Бога и људи, рај се отвара, Херувим са пламеним мачем одступа од дрвета живота и род људски приступа и храни се рајском храном.



На дан свога рођења од Дјеве Господ Исус Христос увео је у овај свет све своје небеске тајне и истине и тиме је просветио на божански тајанствен начин сву твар и она је прогледала и познала свога Творца. На Божић је, дакле, извршена чудесна тајна: обновљена је природа тиме што је неизменљиви Бог постао човек. Нека би се свеблаги Господ Христос родио данас и у нашим душама кроз нашу смирену веру, кроз нашу еванђелску љубав, кроз наше молитве, кроз наш пост, кроз наше милостиње, кроз наше еванђелске врлине. Нека би се са Богомладенцем Христом у нама родило и заживело све што је Христово, све што је вечно и богочовечно.



Божић је програмски празник. Он одређује не само циљ нашег живота – да постанемо богови по благодати - него и начин како то можемо остварити. Свети Григорије Богослов у својој божићној речи позива и призива све верне: „Постанимо као Христос, јер је и Христос постао као ми; постанимо богови ради Њега, јер је Он постао човек ради нас. Узео је на себе оно што је лошије – људску природу, да би нама дао оно што је боље – Божанство; Он осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили; узе обличје слуге, да ми слободу добијемо; сиђе доле, да би се ми узвисили горе, би кушан – да би ми победили кушача; би лишен части – да би нас прославио; умре – да нас спасе смрти; узнесе се на небо – да себи привуче оне који су лежали доле у паду греха. Нека свако од нас даје све, нека плодоноси све Ономе који је Себе дао у откуп и замену за нас. А неће дати ништа такво какав је сам он, кад схвата тајну Христову и кад постаје ради Христа све оно што је Он за нас постао“.



Прослављајући рођење Христово ми величамо и Његову Пречисту Матер. Света Дјева је родила Сунце – Христа; Њиме се просветљује сва разумна природа светлошћу савршеног знања и удостојава се нетрулежности. Њој и Њеном Божанском Сину нека је и од нас вечна слава и хвала, а вама, браћо и сестре још једном сверадосни Божићни поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем

Епископ +АРТЕМИЈЕ

О Божићу 2009. године

У Манастиру Грачаница

СРЕЋНА СЛАВА СВЕТИ НИКОЛА

СРЕЋНА СЛАВА  СВЕТИ  НИКОЛА      

Срећна слава свима који славе Св. Николу!

 

Домаћине Бог помаже силни,  Славски дан Вам срећан домаћине, да имате госте фине, да здравица дуго кружи, да се вино добро служи, да у дому цвета слога, да је здравље дар од Бога! Да се вазда песма ори, да се мудра реч збори, да се радују мали тићи,  нек је слава срећна свима, да славите вековима!

 

Дижем чашу пуна вина да наздравим Вама свима!

 

                              Срећна слава Анастасија

Његова светост Патријарх српски господин Павле,
1914 – 2009

Упокојио се у Господу Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки,

Патријарх српски Г. Г. Павле.

Живот посвећен Богу и своме роду

 

  

 

     

 

 

 







 

РАЧАК – ОБМАНА КОЈА ЈЕ ИЗАЗВАЛА РАТ

16. јул 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Настављамо са објављивањем текстова из књиге Косово: Биланс 1999 – 2009 која говори о последњем поглављу вишевековног Албанског геноцида над Србима. Издавачи су Балканолошка фондација „Лорд Бајрон“ и Амерички савет за Косово — организације које су основане само с једним циљем: да се изнесе на видело право стање ствари на Балкану а посебно на Косову и Метохији.

РАЧАК – ОБМАНА КОЈА ЈЕ ИЗАЗВАЛА РАТ


Џулија Горин1

Када се 16. јануара 1999. године дознало да је у селу Рачак на Косову пронађено 45 мртвих Албанаца – наводно цивила, хладнокрвно масакрираних од стране „Милошевићевих снага“ – западни медији су побеснели. Шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, амерички дипломата Вилијам Вокер, одмах је изјавио да су кривци Срби: „Судећи по ономе што сам видео, без имало оклевања тврдим да је ово покољ, злочин против човечности. Исто тако без имало оклевања оптужујем владине снаге безбедности као одговорне за ово дело“. Тврдње Београда да су убијени заправо борци ОВК погинули у борбама у околини с презиром су одбачене као „српска пропаганда“. Овај догађај био један од кључних разлога за напад од стране НАТО-а два месеца потом.

На десетогодишњицу „масакра у Рачку“, 15. јануара 2009. године, „премијер Косова'' Хашим Тачи и „председник Косова“ Фатмир Сејдиу одликовали су г. Вокера Златном медаљом за услуге човечанству. Лидери су искористили ову церемонију посвећену „мученицима покоља у Рачку“ да истакну да „српски злочини никада неће бити заборављени“.

Тешко је замислити трагикомичније обележавање 2009. године, када се навршава и десет година НАТО-вог рата. Церемонија је одржана девет година пошто је сāм Тачи признао годину дана после догађаја у Рачку да му је смицалица добро успела. У изјави коју је дао Фондацији „Лорд Бајрон“, Луис Мекензи, канадски генерал у пензији и бивши командант Заштитних снага УН у Босни, цитирао је признање бившег лидера ОВК:

[Тачи] је признао да је цео сраман „масакр“ у Рачку инсценирала ОВК која је пресвукла лешеве у цивилна одела, изрешетала их митраљезима и бацила у ров, да би после тврдила да су Срби масакрирали цивиле. НАТО је прихватио подвалу, и у потрази за новом улогом у свету после хладног рата, на дан педесетогодишњице свог постојања, постао је ваздухопловство ОВК: безбедно, са висине од око 3000 метара, бомбардовао је једну суверену државу.

У јануару 1999. године Тачи је рекао на Би-Би-Сију: „Једна наша кључна јединица је била у региону. Битка је била жестока. Нажалост, имали смо много жртава. Али и многи Срби су изгинули.“ У фебруару 2000. године, у истом духу али безобзирније, хвалисао се пред просторијом пуном страних новинара. Већина је задржала за себе оно што је могло бити прича деценије. Једино је руски национални радио пренео оно што је Тачи рекао репортерима:

[Говорећи] о методима демонизације Срба, тј. како су његови терористи из ОВК вршили злочине у циљу изазивања хитне војне интервенције Запада у Југославији... [он] је признао да је ОВК убила четири српска полицајца у Рачку. И стварно, полиција је реаговала, али то није била казнена експедиција српских специјалних јединица против албанских сељака, већ легитимна операција против албанских екстремиста који су имали упориште у Рачку... Упркос томе, НАТО је са водећим западним земљама оптужио Београд за убијање албанских сељака у Рачку. То је била прва у низу оптужби у оквиру већ разрађеног сценарија за обману међународне јавности, тј. за припрему НАТО агресије на Југославију.

Из биографије финског патолога Хелене Ранте, објављене октобра 2008. године види се да је њен извештај о масакру, у коме се заобилази идентитет жртава, био изнуђен. Лист Хелсингин саномат, чији је оперативни уредник аутор биографије, извештава да су извршени јаки званични притисци на Ранту пошто је од стране Европске Уније постављена да води истрагу о догађајима у Рачку.

„Три службеника Министарства спољних послова електронском поштом тражила су далекосежније закључке“ рекла је Ранта. „Сачувала сам те поруке“... Радна група, која је под Рантом обављала истрагу, била је у врло напетом стању од самог почетка. Сви су претпостављали да су Срби извршили масакр... По Рантиним речима, у зиму 1999. године Вилијам Вокер, шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, сломио је оловку на два дела и њима гађао Ранту када је одбила да за Србе употреби претерано оштре речи.

Вокер и дан данас тврди да је почињен масакр и да су Срби кривци, „али ја то никад нисам рекла. Никад нисам поменула ко су починиоци злочина“, рекла је Ранта новинарима кад је њена биографија била објављена. „Никада нисам ни једном речју поменула ко стоји иза онога што се догодило у Рачку. О томе одлучују судије, а ми патолози само обављамо истраживања“. Оптужила је Вокера да је покушавао да је наведе на одређену врсту изјаве. „Оно што га је највише љутило је то је што сам одбијала да употребим реч „масакр“ и кажем ко је одговоран за догађаје у Рачку“.

По завршетку истраге Рантин извештај није био објављен у целости. У то време је сазвала конференцију за штампу на којој је била врло неодређена, али је признала да није било трагова мучења и касапљења и да су југословенске власти биле кооперативне. Али је догађај назвала „злочином против човечности“, што је на Западу одмах протумачено као да је догађај у Рачку био масакр с предумишљајем.

Треба обратити пажњу на чињеницу да је 2003. године Ранта била један од сведока на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Године 2004, изјавила је за Берлинер цајтунг да је било „негативно“ то што су у оптужници против Милошевића поменути и догађаји у Рачку углавном засновани на Вокеровој верзији. Овај немачки дневни лист је имао увид у све налазе финског патолога на основу којих је закључио „да масакра у Рачку највероватније није ни било“.

Одмах после догађаја у Рачку Весли Кларк, командант НАТО-а је Милошевићу предочио фотографије жртава „То није масакр“, рекао је Милошевић. „То је намештено“.

Њујорк Тајмс је објавио овај разговор 18. априла 1999. године, три месеца пошто се водио, али је пропустио да дода да је Милошевић вероватно био у праву. У то време већ се озбиљно сумњало у веродостојност наводног масакра.

Само неколико дана после „масакра“, 21. јануара 1999. године, Ле Монд је забележио да су Вилијам Вокер и Албанци дали верзију догађаја после које су ти догађаји били још мање јасни него пре. „Зар није масакр у Рачку некако исувише савршен,“ упитао је овај француски лист.

Како су српски полицајци успели да покупе групу људи и нечујно их одведу на место погубљења док су били под сталном паљбом од стране ОВК? Како житељи тог њима врло познатог места нису приметили ров на крају села пре него што је пао мрак?И како се догодило да ни посматрачи који су провели читава два сата у овом врло малом селу нису приметили ров?Зашто има тако мало чаура око лешева и мало крви у том шанцу где су 23 човека наводно убијена сваки са по неколико хитаца у главу?Нису ли тела Албанаца убијених у борбама са српском полицијом бачена заједно у ров да би се створила слика ужаса и да би се изазвао сасвим предвидљив гнев јавног мњења?

Као што су судски истражитељи потом приметили, изгледало је да су на тела навучена цивилна одела, да је у свако испаљено по неколико хитаца и да су потом избодена ножевима неколико часова после смрти да би се симулирао брутални масакр. Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ (Face the Nation) рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење.

Вилијаму Волкеру је ОВК допустила да уђе у Рачак што није било дозвољено судским истражитељима. Уместо да предузме мере да се обезбеди место на коме је почињен злочин, Волкер је довео новинаре до рова и пустио их да га изгазе. Један од тих новинара био је немачки репортер Франц Јосеф Хуч. Према његовом каснијем сведочењу, Вокер је мирно стајао по страни док су новинари премештали тела тамо-амо да би их боље сликали. Хуч је, на пример, рекао да су тела „постављали у усправан положај уз руб падине како би се велике озледе на глави нашле у сенци и не би биле видне на фотографијама. Тела су померена с места на коме су првобитно лежала“.

Хелена Ранта још није отворено порекла нејасне изјаве које је дала 1999. године. Али значајно је да су тужиоци у Хагу избацили делове који се односе на Рачак из оптужница против бившег председника Југославије Слободана Милошевића и против бившег председника Србије Милана Милутиновића (који је ослобођен свих оптужби у фебруару 2009), као и против још петорице југословенских и српских званичника.

Пет дана пре него што су почели напади из ваздуха Клинтон је грмео: „Не смемо заборавити шта се догодило у Рачку... невини мушкарци, жене и деца изведени су из својих домова, одведени у јаругу, где су били натерани да клекну на земљу да би били покошени ватреним оружјем''. Лондон Тајмс је био још маштовитији тврдећи да су „жртвама биле ископане очи, главе размрскане, лица разнета хицима с малог растојања“. Жртве су били „сељаци, радници, житељи села старости од 12 до 74 године – мушкарци, жене и деца“.

Рено Жирар, извештач француског листа Ле Фигаро сасвим другачије описује оно што је видео:

Пред зору интервентне снаге српске полиције су прво опколиле а онда напале село Рачак, познато као упориште сепаратистичких герилаца. Полиција очигледно није имала ништа да крије јер је у 8 ч. и 30 м. позвала екипу телевизије (два новинара из АП ТВ) да снима целу операцију. Обавестили су и ОЕБС, који је послао на место збивања двоје кола са америчким дипломатским таблицама. Посматрачи су провели цео дан на брду одакле су могли да виде село.

У 15 ч. Међународни центар за штампу у Приштини добио је саопштење полиције да је убијено 15 „терориста“ у борби у Рачку и да је заплењена велика количина оружја. У 15 ч. 30 м. полицијске снаге су напустиле село, а за њима је пошла и екипа АП ТВ. У 16 ч. и 40 м. један француски новинар је прошао колима кроз село и сусрео се са три ОЕБС-ова возила наранџасте боје. Међународни посматрачи су мирно разговарали са тројицом средовечних Албанаца у цивилу. Трагали су за [евентуалним] цивилима међу жртвама. По повратку у село у 18. ч. новинар је видео како посматрачи одводе два лако рањена старца и две жене.

Призор албанских лешева у цивилном оделу поређаних у рову, који је касније шокирао свет, био је откривен тек сутрадан око 9 ч. изјутра. Открили су га новинари за којима су ускоро дошли посматрачи ОЕБС-а. Тада су село поново заузели наоружани војници ОВК који су повели странце, чим су ови дошли, ка месту на коме се догодио наводни масакр. Око подне је дошао и Вилијам Вокер лично и изразио своје згражавање.

Сви албански сведоци су дали исту изјаву: у подне је дошла полиција, силом је ушла у домове, одвојила жене од мушкараца и ове одвела у брда где их је без оклевања погубила.

Слике које је снимила екипа АП ТВ – у које је Ле Фигаро имао увид пре него што је објавио свој извештај – у потпуности су порицале ову верзију. У ствари, када је ујутро полиција ушла у село, држећи се зидова, оно је било празно. Полиција је била под жестоком паљбом јер је ОВК пуцала из ровова са околних брда.

На брдима изнад села битка је постајала све жешћа. Новинари АП ТВ, који су се налазили у селу поред џамије и одатле посматрали битку, схватили су да су герилци ОВК опкољени и да се очајнички боре да се извуку из обруча. Њих двадесетак је у томе и успело, што је и сама полиција признала.

Шта се заправо десило?Да ли је ОВК ноћу покупила тела оних који су пали под српским хицима и инсценирала масакр? Постоји једна забрињавајућа чињеница: у суботу ујутро новинари су нашли врло мали број чаура око рова где се масакр наводно догодио. Да ли је ОВК дошла на паметну идеју да покуша да војни пораз претвори у политичку победу?

Као што су многи приметили и на цивилним оделима, као и у рову, било је врло мало крви. А Вокер је одлучно тврдио да су „очигледно погубљени ту где су и нађени“. У његовом извештају за ОЕБС он је писао о „неселективним хапшењима, убијању и касапљењу цивила“ у Рачку.



Али све то није нимало пореметило план западних вођа.

* НАТО објављује да ће следећег дана одржати ванредну седницу како „би размотрио свој одговор на масакр 40 Албанаца на Косову''.
* Стејт департмент изјављује „да се не може сумњати у одлучност НАТО-а. Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана изјављује да Алијанса неће толерисати повратак на свеопшти рат и репресију на Косову.
* Међународни Суд за ратне злочине у бившој Југославији у Хагу објављује да ће отпочети хитну истрагу.
* Државни секретар Олбрајт назива Рачак одлучујућим инцидентом који обесмишљава преговоре у Рамбујеу и да је „хуманитарно бомбардовање“ једино решење.
* Немачка, тадашњи председавајући Европске уније, каже „да су за међународну заједницу неприхватљиви такви прогони и убиства.
* У Паризу француско Министарство спољних послова изражава своје „згражање“ над овим масакром и сазива седницу ОЕБС-а на којој ће се утврдити ко је одговоран за њега.
* Министар спољних послова Уједињеног Краљевства, Робин Кук, каже: „Они који су одговорни за ове злочине биће изведени пред лице међународне правде“.
* Специјални изасланик Сједињених Америчких Држава, Ричард Холбрук, осуђује убиства називајући их „најтежим кршењем права од почетка насиља“ у покрајини.

Као што су данашњи сарадници часописа Ролинг Стоунс Марк Ејмс и Мет Таиби писали 1999. године, Вашингтон је врло брзо реаговао на Вокерову пресуду, сместа ставио у покрет своју војну машинерију и послао претеће позивнице својим НАТО пријатељима да му се придруже у предстојећој ратној забави.

Пре одласка на Косово, Вокер је готово целу своју каријеру провео у Латинској Америци. Није имао никакво знање о овом региону које би га квалификовало за дужност шефа верификационе мисије у Југославији... У Рачку је Вокерова улога била да помогне ОВК да измисли целу причу о српском масакру која би послужила као изговор за војну акцију... На крају је чак и Лос Анђелес прешао на другу страну и објавио чланак под насловом „Масакр у Рачку. Питања: Јесу ли злочини кривотворина­?“

Докази који већ десет година показују да догађаји у Рачку нису били масакр нису нимало обавезивали агенцију Ројтерс. Она је 30. септембра 2008 објавила фотографију са следећом легендом: „Породице жртава, за време празника Еид-ал-фитр, обилазе гробове убијених од стране српских снага у јануару 1999. у селу Рачак, јужно од Приштине, косовског главног града.“

Све ово је део сценарија у коме медији, политичари, војни кругови, невладине организације, музеји холокауста, филмски редитељи и уметници и даље понављају балканско-муслиманске митове из деведесетих година, чак и онда када и сами муслимани признају да је реч о фарси. (Приликом прошлогодишњег хапшења Караџића Ричард Холбрук је поменуо „300.000 убијених“ у босанском рату три године пошто је Истраживачки и документациони центар у Сарајеву снизио преувеличену бројку од 250.000 страдалих на мање од 100.000.) А нико се чак и не пита зашто би наводно секуларни балкански муслимани посећивали гробове у Рачку о верским празницима, поготову имајући у виду да је борба ОВК, као што нам стално понављају, била „национална“, а не верски рат. Вођство САД још није признало оно што је ОВК већ признала, и тиме се показало као већи поборник албанских идеала и од саме ОВК.

У међувремену, Тачи се још није извинио за злочине ОВК, док захтева, и добија, извињење за извињењем од српске стране за све што је учинила и што није учинила у одбрани од терористичких напада. А годину дана пре догађаја у Рачку – године 1998 – Тачи је убио 40 Срба и Албанаца, укључујући и неке своје помоћнике. Свет, наравно, то није видео као повод да се бомбардују Албанци.

С обзиром да су стварни или измишљени српски злочини над Албанцима били разлог због кога је опште мишљење било да је Србија изгубила право на Косово, логично би било закључити да су Албанци, који већ десет година тероришу неалбанско косовско становништво – да и не говоримо о претходним деценијама – изгубили свако право на Косово.

Награда за ревност Вилијама Вокера била је, између осталог, и почасно албанско држављанство. Као што је случај и са Билом Клинтоном, Бобом Долом, Елиотом Енгелом, Џорџом Бушом и Веслијем Кларком, постоји улица на Косову која носи и Вокерово име. Тако се он придружује многим другим члановима ОВК којима су никли споменици широм Косова. Плодови најславније мисије његове каријере још увек су с нама у облику косовског рата који сада улази у своју једанаесту годину.

_______________________



1Џулија Горин је позната коментаторка и писац, специјалиста за Балкан. Приредила је хумористичну књигу Клинтонизми.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

16. април 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска




ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА



„Ево дана којег створи Господ да се

радујемо и веселимо у њему“.





Преподобно монаштво,

Часно свештенство,

Богољубива паство,

Децо наша духовна,



ХРИСТОС ВАСКРСЕ!



Обраћамо се Вама са великом духовном радошћу, јер ми данас празнујемо највећи празник, најдивније славље. Света пасхална радост обасјава наша срца, загрева наше душе, крепи нас и бодри усред гомиле земаљских брига, надахњује за живот у доброти и љубави, дарује нам предосећај нашег личног васкрсења у које верујемо и коме се надамо.

Данас, на празник Васкрсења Христовог, Господ свима отвара благодатни извор те духовне радости и не пита никога у који је сат изашао на дело своје. Он познаје, прима и признаје за своје и оне који су се трудили од првога часа, и оне који су у виноград Његов ступили у једанаести час и свакоме даје по мери вере и труду који је уложио.

Ту вечиту духовну радост живимо у пуној мери и ми, децо наша духовна, који Васкрсење Христово већ десет пуних година дочекујемо на распетом Косову и Метохији, као и у Рашкој области изобилујући у страдањима и невољама. Дочекујемо тај радосни празник са вером и надом да ако са Господом страдамо да ћемо са Њим и васкрснути. Верујемо у Његове речи, изговорене у молитви Оцу своме небеском: „Оче, хоћу да они које си ми дао, буду тамо где сам и ја“. Многи ове речи Спаситељеве поимају тако да ће са Господом бити само у Његовој слави, у вечном Царству Његовом, у будућем блаженом животу. Но то је једнострано и себично поимање. Господ од нас очекује да будемо са Њим и у Његовом страдању, понижењу, распећу, да Га пратимо на свим путевима Његовом, па разуме се, да онда тај наш живот са Христом и у Христу буде крунисан и вечним битисањем са Њим Васкрслим у Његовој слави и вечном блаженом животу.

Исту поуку и поруку даје нам, само другим речима, и свети апостол Павле, говорећи: „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско“. И заиста, ако ико испуњава те услове који воде и уводе у живот вечни, то је наш српски народ на Косову и Метохији који је саразапет Господу Христу, који већ десет година пролази „кроз многе невоље“, страдања и искушења. који Крст Христов достојно носи и њиме се поноси.

У томе је извор наше вере и наде, као и ове пасхалне радости, коју нико не може одузети од нас. Једино, децо наша духовна, чега се треба плашити и што нас може лишити те вечне духовне радости у Царству Христовоме, јесте грех, и само грех. Грех је нашег праоца Адама истерао из раја, грех и нас може лишити раја. А то значи да само грех нас може одвојити и раздвојити од сладчајшег Господа Христа. Христос је то знао, знао је и нашу слабост и склоност ка греху. Зато је и постао човек да људе спаси и ослободи од тираније греха. Христос је целокупним својим животом, посебно страдањем и васкрсењем, даровао људима победу над грехом, смрћу и ђаволом, и кроз то нам осигурао бесмртност и живот вечни у Царству вечне радости и блаженства.

Стога, без обзира на све спољашње околности и невоље кроз које пролазимо и којима смо изложени са било које стране, Христов човек је духовно слободан, радостан, бесмртан. У Христу сваки хришћанин живи, креће се и постоји, као што и каже једна црквена песма на Васкрс: „Јуче се с Тобом сапогребох, а данас васкрсавам с Тобом“. У томе је тајна хришћанства, у томе и извор наше пасхалне радости.

Останимо дакле, драга децо, са Васкрслим Господом, останимо у тој непомућеној радости, останимо на Косову и Метохији око наших светиња, око гробова наших славних и светих предака. То је наш крсто-васкрсни пут који једино води и уводи у живот вечни.

Та наша верност и оданост Васкрслом Господу, верност и оданост нашим духовним и народним коренима који су дубоко урасли у свету косовско-метохијску земљу, јесте највеће богаство које можемо оставити нашој деци и нашим потомцима, да и они верују, живе и спасавају се том једино спасавајућом вером Православном.

Са таквим мислима и молитвеним жељама, свима вам честитамо срећне и Богом благословене ускршње празнике, поздрављајући вас још једном сверадосним и победним поздравом



ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!



Ваш молитвеник пред престолом Васкрслога Господа Исуса Христа



Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

01. фебруар 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска


Владика Артемије освештао пекару
у селу Врбовцу


Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у селу Клокоту. Саслуживали су му свештеници и свештеномонаси наше епархије уз присуство великог броја верника Витинског краја. Међу верницима било је више од стотину деце из овог села која редовно похађају верску наставу. На крају литургије владика Артемије је одржао беседу у којој је подсетио на житија Св. Макарија и Св. Марка Ефеског чија дела и ми треба да се трудимо да подражавамо чувајући чистоту своје свете вере и позвао Србе да остану на својим огњиштима.
По завршетку литургије Епископ Артемије је у селу Врбовцу освештао пекару која ће уз народну кухињу за почетак имати 150 корисника из пет села витинске општине.




Епископ Артемије освештава пекару у Врбовцу

Помоћ народној кухињи која је стигла и од Срба из Аустрије, чијим је прилозима ова пекара и опремљена. У то име владика Артемије се срдачно захвалио представнику црквене општине Свети Сава из Беча господину Жики Бисенићу.
Посебну захвалност владика Артемије је исказао свим београђанима. Наиме, током децембра месеца 2008. године заједничком акцијом Епархије рашко-призренске и ЈКП Инфостан из Београда, прикупљено је око 10.000.000 динара. Ово је први пут да се оваква акција помоћи гладнима на КиМ спроводена у Београду. Велики број београдских домаћинстава и фирми се одазвао позиву да помогне гладнима на КиМ а помоћ је наставила да пристиже и током јануара месеца.
Ово је један диван пример заједништва српског народа када Срби из дијаспоре и Срби из престонице помажу Србима на Косову и Метохији – рекао је владика Артемије.




Прве хлебове корисницима народне кухиње поделио је Епископ Артемије

Изражавајући наду да ће потребе за народним кухињама престати владика Артемије је поручио да ће Епархија рашко-призренска наставити да помаже српском народу докле год то буде требало.

Прес одељење Епархије рашко-призренске

КОМЕ СЛУЖИ СИНОД?

22. август 2008.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска


Епархија рашко-призренска као одговор на текст објављен на сајту Синода 15. августа 2008. године '' О обнови порушених светиња на Косову и Метохији 17. марта 2004. године'', понудила је своју реакцију да буде објављена на истом сајту, надајући се да ће то, у складу са новинарском етиком и позитивним прописима о медијима, бити испоштовано.

С обзиром да се Информативна служба СПЦ оглушила о наведени захтев, Епархија рашко-призренска објављује поменути текст под називом '' Коме служи Синод?'', на својој интернет презентацији.




КОМЕ СЛУЖИ СИНОД?



Зашто свети Синод ствара лажну слику у јавности о успешности обнове?

Спрега светог Синода и манастира Дечани на истом послу.

Братство и јединство из Дечана – стара идеологија у новом руху!



Са неочекиваном одлучношћу свети Архијерејски Синод исказао је поново спремност да уложи све своје моћи и заложи сав свој ауторитет у правцу промовисања Меморандума – у циљу, заправо, стварања лажне слике о успешности и намени Меморандума тј. обнове порушених храмова на Косову и Метохији, која се према њему врши.

Ради се заправо о тексту објављеном на сајту Синода 15. августа 2008, (чиме ли изазваном?) са доста пратећег материјала у прилогу. И мада текст у свом уводном делу наводи да ће изнети само „непобитне чињенице“, оне су остале „непобитне“ само у жељама његових аутора. Остаје нејасно због чега поједини српски Архијереји, користећи сајт Синода као средство, имају потребу да се правдају због спровођења Меморандума (ако су већ уверени у исправност својих поступака), не износећи притом ниједан валидан аргумент.

Тако је почев од изјаве да је викарни Епископ Теодосије Шибалић „савесно обављао“ своју улогу у овом процесу изузимања српског наслеђа из домена надлежности српских институција, преко гротескне (и безочне) тврдње да су у том процесу „идентитет објеката и имовинска права СПЦ у потпуности заштићени“, до става да је наставком спровођења Меморандума и након проглашења независности, и то у сарадњи са шиптарским лажним и безаконим институцијама, „у потпуности заштићена Резолуција СБ УН 1244“, да би на крају било зачињено закључком да се овако обновљене порушене цркве „освештају“, и позивом Преосвећеном Епископу Артемију да „охрабри српски православни народ“ својим повратком у „обновљену“ епископску резиденцију у Призрену.

Ниједна од претходно наведених чињеница публикованих од стране Синода није, нажалост, непобитна, него је побијена већ много пута!

Зашто је Синод на себе поново преузео улогу промовисања и легализовања безаконих шиптарских институција (истрајавањем на спровођењу Меморандума и одбацивањем свих досадашњих упозорења о карактеру онога што се дешава на терену Епархије рашко-призренске), као што је нешто слично учинио и 2005, када је подршком потписивању Меморандума легализовао шиптарске институције самоуправе, до тада непризнате од стране српске државе и српске Цркве, на чијем челу су се налазили и још увек се налазе осведочени ратни злочинци и реализатори геноцида над српским народом на Косову и Метохији?


Није тешко увидети ко стоји у позадини као организатор оваквог деловања светог Синода – то је манастир Високи Дечани, односно викарни Епископ Теодосије Шибалић и дечански монах Сава Јањић, као главни извршиоци спровођења обнове путем Меморандума, и главни оперативци у домену промовисања Меморандума, ради стварања лажне слике о успешности ове обнове.

Као што није тешко увидети да је Митрополит Амфилохије главни извршилац у домену фаворизовања и наметања Меморандума, у оквирима деловања светог Синода СПЦ.

Овај механизам је, нажалост, до сада већ много пута и на разне начине потврђен.

Епархија је до сада више пута упозоравала да су информације и извештаји који долазе из Дечана о успешности и напретку обнове улепшавани, нетачни, те да стварају лажну слику о успешности обнове. Ова упозорења упућивана су у више наврата, званичним путем, и светом Синоду.

Стога је јасно да су овим нетачним извештајима обмањивани како Синод, тако и јавност. Свети Синод, међутим, јесте обмањиван по овом питању, али није и обманут. Јер су до светог Синода више пута, од стране разних лица и институција, стизала јасна и алармантна упозорења, не само о неприхватљивим пропустима у процесу обнове, него и о погубним политичким последицама, које овакав начин спровођења обнове доноси интересима српског народа и српске баштине.

Свети Синод је, дакле, био у поседу свих релевантних информација везаних за процес спровођења Меморандума. Али, ипак, увек је бирао да промовише и фаворизује лажну слику пласирану из Дечана, а свесно је занемаривао поруке које су указивале на рапидно урушавање корпуса српске баштине на Косову и Метохији и угрожавање српских интереса.

При свему томе, свети Синод је у протеклих неколико година (односно неколицина Архијереја СПЦ под окриљем Синода) својим ауторитетом и својим заузимањем код државних власти, битно утицао на опредељивање државних институција по овом питању.

Још су у свежем сећању самоуверене и (не)уверљиве тврдње Митрополита Амфилохија из 2005. године:

«По Меморандуму само оно предузеће које има искуства градње и обнове православних храмова може конкурисати. Оно предузеће које да најповољније услове, а већ има искуства у обављању оваквих радова добиће посао. То може бити предузеће из Грчке, Италије, Србије..., али на Косову и Mетохији нема таквих предузећа. Значи, иза тврдњи да су Синод и Патријарх потписивањем Меморандума посао обнове светиња поверили онима који су их уништили, стоје или необавештени или злонамерни».

Ове тврдње Митрополита Амфилохија стварност је немилосрдно демантовала. Али...?

Јасно је, нажалост, да се Митрополит Амфилохије још 2005. упустио у свесно обмањивање јавности по овом питању. Потпуно исту улогу вршио је и помоћни Епископ Теодосије Шибалић још 2005, када је уочи првог круга тендера изјављивао да шиптарске фирме неће обнављати порушене светиње. Када су на првом кругу тендера, ипак, изабране углавном шиптарске фирме (по одлуци, наравно, Еп. Теодосија Шибалића и благослову Синода), Епископ Теодосије није жалио труда да све увери како се то неће поновити у другом кругу. Након што се исто поновило и у другом кругу тендера (опет по одлуци онога ко је пружао лажна уверавања да се то неће догодити), та тема је скинута са дневног реда.

Слично је и са следећом изјавом Митрополита Амфилохија, такође из 2005. године:

„Меморандум.... није нешто што се изненада појавило. То је акт који је дуго припреман. На њему су радили наши стручњаци и представници међународне заједнице. Свети Архијерејски Синод се са текстом Меморандума сагласио после дугог усаглашавања, на три узастопне седнице..., на две је присуствовао и Владика Артемије“.

Нити се, међутим, свети Синод сагласио са текстом Меморандума „после дугог усаглашавања“, нити је о њему било уопште речи на седницама, нити је „дуго припреман“, нити су на њему радили „наши стручњаци“.

Због чега, питање је, Високопреосвећени Амфилохије није презао од оваквих потеза, који никако не приличе митрополитском достојанству?

Да ли су га на то „нагониле“ обавезе преузете чланством у Европској Експертској Групи, када се обавезао да ће „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ ради „учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције“?

Али, чланство у једној организацији као што је Европска Експертска Група још мање приличи достојанству Митрополита и Архијереја Цркве Божије!

Јер, сваки члан Европске Експертске Групе, између осталог, „има следеће обавезе:

1. да спроводи програмске активности Организације;

2. да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Како тек схватити чињеницу да је упутство за потписивање Меморандума, Српској Православној Цркви стигло од америчке администрације из Вашингтона 2005. године, и да је Синод тада поступио по том упутству?

Као и да је након повлачења потписа са Меморандума 26. марта 2005. од стране Патријарха Павла, од делегације Српске Цркве из Вашингтона послата панична порука да им се сва врата због повлачења потписа затварају, те је Синод хитно, на пучистички начин, морао издејствовати оснажење потписа на Меморандуму, 27. марта?

И поред тога Митрополит Амфилохије није се либио да 29. марта у београдској дневној штампи изјави да „потписивање Меморандума нико није постављао као услов за сусрет делегације СПЦ са Бушом“!

Да ли је овакво деловање израз истинске унутрашње бриге за Косово и Метохију, или је то манифестација неких других тежњи? Може ли се на овакав начин сачувати Косово и Метохија? Сигурно не! Јер, добра може донети само оно што је учињено на добар начин. Овакви поступци, међутим, мотивисани су и служе другим интересима.


Јасно је да је Синод одиграо одлучујућу улогу у стварању лажне слике о успешности обнове, као и у прикривању свих ризика, пропуста, промашаја, погубних последица, али и у промовисању оних који су, са српске стране, најодговорнији за фијаско обнове и урушавање српских интереса.

Није, међутим, јасно пласирање из манастира Високи Дечани идеје „мултиетничности“ тј. идеје „братства и јединства“, као идеала обнове којем српски народ треба да тежи („само се у стручној сарадњи на мултиетничкој основи могу постићи најбољи резултати“). Зашто се ова стара (црвена) идеологија пласира у новом руху, овога пута са места црквених великодостојника, који имају ауторитет борбе за српске интересе и (причину) бранитеља српства?

Да ли зато да би се тиме потпомогла амнезија и аболирање шиптарских злочина над Србима почињених (а некажњених) не само од 1999. године, него и оних под режимом комунистичке тираније, током периода Другог светског рата...? Ту исту улогу имало је и наметање идеје братства и јединства након Другог светског рата, када је требало додатно казнити Србе, иако жртве масовних злочина усташа и муслимана у НДХ и Шиптара на Косову, а наградити злочинце добрима о којима никада нису ни сањали.

Зар се српске цркве могу најбоље обновити само „на мултиетничкој основи“, тј. сарадњом џелата и жртве? Зашто Срби данас не могу да подижу и обнављају своје храмове без исламског елемента? Зашто укључивати у обнову оне, који немају никакво знање ни искуство у предметном послу? Зашто препуштати сатрапима оно највредније што смо као народ кроз векове створили? Зашто...?

Треба ли одговоре на постављена питања очекивати из Високих Дечана? Свакако не!


Прес одељење Епархије рашко-призренске



Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје

МОЈИ БЛОГОВИ говоре о мени
http://anastasijab.spaces.live.com/
http://anastasijab.blogspot.com/
http://anastasijab.bosnablog.com/
http://club.urbae.com/cluburi/?c=pravoslavlje&clid=3

Четврта годишњица оживљавања

15. август 2008.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Четврта годишњица оживљавања
манастира Бањска

Три Епископа на прослави четврте годишњице почетка обнове Бањске
Литургија служена по устаљеном вековном поретку Цркве, без примеса новотарстава
Модел обнове Бањске - парадигма савремене и одрживе обнове цркава

Манастир Бањска прославља данас своју храмовну славу светог Архиђакона Стефана, и четврту годишњицу од почетка обнове. Пре четири године монашко братство уселило се у објекат привременог карактера, подигнут на остацима највеће задужбине краља Милутина и најмонументалнијег српског манастира средњег века, и тиме је означен почетак свеобухватне обнове манастира Бањска.





Епископи Артемије, Никанор и Лукијан у манастиру Бањска

Циљ обнове Бањске пре свега је подизање цркве светог Архиђакона Стефана, као и васпостављање свих манастирских грађевина, али, такође и ревитализација бање Бањска, као и плански развој насеља Бањска. У том смислу већ су започете опсежне активности у правцу припреме пројектне документације.
Манастир Бањска у једном периоду турског ропства био је претворен у џамију, али је братство по свом усељењу у манастир 2004. године одлучно да уклони све трагове ипоследице исламског насиља, те је као прва фаза тога процеса већ обављено демонтирање отоманског зида.
Модел и начин обнове манастира Бањска наметнуо се као парадигма и пример за углед свеобухватне и одрживе обнове, не само порушених цркава на Косову и Метохији, него и као успешан модел бриге и очувања културне баштине једног народа.
Као посебан допринос обнови Бањске планира се повратак скултпуре Бањске Богородице са Христом, која је привремено смештена у омањем манастиру Соколица поред Бањске. Бањска Богородица у свету је позната као ремек дело српске средњевековне црквене уметности.
На четврту годишњицу обнове Бањске свету Архијерејску Литургију служила су три Епископа, Артемије рашко-призренски, Никанор банатски и Лукијан будимски, уз саслужење тридесетак свештеника и ђакона, те је и пространи Бањски олтар био мали да прими све служашче.
На Литургији је у чин јеромонаха рукоположен јерођакон Пимен, сабрат манастира Бањска.





Владика Артемије и јеромонах Пимен
Литургија у манастиру Бањска служена је по устаљеном вековном поретку Цркве, који се брижљиво чува у Епархији рашко-призренској, без примеса новотарстава, која се, нажалост, последњих година, уз велико усиље, покушавају наметнути током богослужења.
Епархија рашко-призренска, уз не мали број осталих Епархија СПЦ, представља бастион очувања Предања и исконске вере Православне Цркве.





Детаљ са Литургије у манастиру Бањска
Епархија рашко-призренска на челу са својим Архијерејем Епископом Артемијем, представља брану позападњаченим тенденцијама у Српској Цркви, и високи светионик из кога сија непомућена светлост истинске вере Једне Католичанске Цркве.


Прес одељење Епархије рашко-призренске

ОТЕТО (ПРЕДАТО?) КОСОВО

30.мај 2008.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Понављамо вест због погрешно наведеног линка. Молимо Вас користите испрвљену верзију.

ОТЕТО (ПРЕДАТО?) КОСОВО

Најновији документарни филм чешке јавне телевизије под називом "Отето Косово" изазива жестоке полемике у Чешкој, чија Влада је 21. маја, не без великих оспоравања, ипак решила да озваничи и призна безакоње учињено 17. фебруара у Приштини самопрокламованим проглашењем независности Шиптара од државе Србије.

Потресно и аутентично сведочанство страдања Срба на Косову и Метохији кроз 20. век, протегнуто и на прве године 21. века, кроз документарне кадрове и захваљујући стваралачкој инвентивности чешких аутора, износи делић страшне истине о дијахронијској злочиначкој активности Шиптара над српским народом, која се може изразити само једном речју - геноцид над Србима.

Јер, посматрајући одреднице о геноциду изнете у Конвенцији УН о геноциду, сагледава се да су скоро све карактеристике наведене у поменутој Конвенцији примењиване током читавог двадесетог века од стране Шиптарске популације, над српским народом на Косову и Метохији.

У томе су имали здушну помоћ Запада током Другог светског рата, и комунистичког режима након 1945, да би се Запад деведесетих година поново на велика врата вратио на сцену, пружајући сваку помоћ и покриће злочиначком истребљењу Срба од стране Шиптара.

О небројеним шиптарским злочинима над Србима током двадесетог века делимично сведочи и књига која се након вишегодишње припреме у Епархији рашко-призренској налази у штампи и ускоро ће бити објављена, а која доноси оригинална документа из Архиве Епархије о шиптарским злочинима (прогони, убиства, силовања, пљачке...).

Имајући све то у виду, могло би се рећи да чуди став који је имала Српска делегација током процеса Преговора о Косову и Метохији, износећи олако понуду да ће Шиптарима дати најширу могућу аутономију, коју иједна мањина на свету ужива.

Да ли то као награду за небројене злочине које су чинили и још увек чине - према Србима, српској имовини, српској културној и духовној баштини? Чиме су то Шиптари заслужили "највећу могућу аутономију"? Бескрајним мноштвом злочина и систематским затирањем свега српског и хришћанског на Косову и Метохији?

Тиме се, заправо, од стране Срба једним потезом амнестирају сви њихови злочини, можда се и оправдавају, и уз то им се пружа награда - највећа могућа аутономија!

Зар не би требало, коначно, једном поставити питање њихове одговорности за злочиначко деловање и покушај истребљења српског народа и затирања хришћанске културе на Косову и Метохији? За све оне небројене злочине учињене под влашћу тзв, лукаво назване, "међународне заједнице" од јуна 1999. године (а уствари неколико западних земаља, истих оних које су предводиле бесомучно тромесечно бомбардовање Србије 1999), као и под вишедеценијском влашћу комунистичког режима од 1945. године, који злочини су остали недодирљиви за судске системе владајућих структура.

Па тек након тога се може разговарати о њиховим правима и привилегијама.

Сведоци смо и савременици промовисања и уздизања на пиједестал највиших вредности вазалске и капитулантске политике, од стране коалиције Тадић - Драшковић - Динкић, који свесно нуде себе за савремене вазале, не либећи се покушаја да омчу вазалства наметну и држави Србији.

Није, нажалост, то први Вук, чије ће име остати црним словима уписано на страницама историје Србије.

Али, овај Вук није више до гласноговорник, који јавно објављује како је спреман да, за само обећану "шаку долара" из Европске Уније, преда и прода највеће вредности и идеале српског народа.

Зато, свакако, горак укус оставља јасна спремност појединих српских великостојника да "прихвате нову реалност" на Косову и Метохији, и да безрезервно похрле у наручје Европске Уније.

Стога је филм "Отето Косово" значајан и може бити отрежњујући не само за Чехе, него и за Србе, и пример за углед и српским посленицима филмске уметности.

А савремене српске вазале, који свесно и циљано обмањују народ да улазак Србије у Европску Унију не значи признавање независности Косова и Метохије од стране Србије, Европска Унија кроз своје званичнике и институције свакодневно демантује - понижавајући их пред сопственим народом и показајући тиме важност и место које им придаје.

Најновији пример тога је истицање заставе тзв. државе Косово у Европском Парламенту, и изјаве званичника ЕУ да тај чин потврђује да је Европски Парламент, тело састављено од представника свих држава чланица ЕУ, признао независно Косово.

У том светлу посматране, чудно звуче и изјаве које се последњих дана чују у јавности, да је Србији довољна гаранција и да ће нас потпуно умирити у погледу намера ЕУ, чињеница да се у ССП промени неколико речи! Зар ће тих неколико промењених речи имати већу снагу од свакодневних изјава и чињења европских званичника и институција?!

Не треба бити много паметан ни далековид, па извести закључак о правим намерама ЕУ.

Истичући потребу да држава Србија коначно добије Српску војску (а не Војску Србије), која ће бити гарант достојанства и одлучности Србије да брани националне интересе, као и увек у својој историји, доносимо линк на филм "Отето Косово".

http://video.google.com/videoplay?docid=4554948078128880143&

Прес одељење Епархије рашко-призренске

Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје

http://anastasijab.spaces.live.com/

http://anastasijab.bosnablog.com/

http://club.urbae.com/cluburi/?c=pravoslavlje&clid=3